Na koji način sam pozvana da brinem o ranjivom, nežnom i osetljivom delu sebe?

Oseti težinu svog gravitacionog centra, kako ona usmerava tvoju energiju i svest ka tlu. Oseti svoja stopala na zemlji.

Pre nego što odbaciš sebe i svoju utelovljenu ranjivost – i pre nego što se strmoglaviš u uzburkane vode opsesije, stida i krivice – oseti kako iz tvojih tabana izrasta korenje, u blato i matericu i negujuće polje pod tobom.

U tom, jednom, mikro momentu, pozvana si da brineš o sebi na nov način, da pogledaš iza vela, da očistiš svoju percepciju i da, sa saosećanjem, kodiraš novu putanju. Da kreiraš dom, sklonište za emotivni i somatski svet, mesto gde može da se razotkrije i bude podržan.

Uz pomoć daha, izbavi svoju dragocenu životnu energiju iz opterećujućeg narativa, jer ona tu više nije bezbedna. On nije dovoljno osetljiv, dovoljno suptilan, niti dovoljno veličanstven da vidi i ceni tvoje stvarno biće i inteligenciju podržavajućih sila koje teku kroz tebe.

Otvori se ka svom stomaku, svom srcu, svom grlu i svetosti svog nervnog sistema. Stavi dlan na ustalasalost života i slušaj.

Duboko udišući i izdišući, postavi pitanje: Šta sada želi da bude viđeno? Da bude upoznato? Da bude rođeno i dodirnuto u ovom trenutku? Koja mudrost duše, u njenom kreativnom razotkrivanju, čezne da je osetim i primim u sebe?

Na koji način sam pozvana da brinem o ranjivom, nežnom i osetljivom delu sebe?

Sa radoznalošću, strpljenjem i milošću, primeti na koje načine napuštaš otelovljen svet čistih osećanja i napuštaš svoju ranjivost, dok bežiš nazad u uslovljen, stari, nebezbedan narativ pritužbi, ogorčenosti, stida, krivice i napadanja same sebe. Vrati se kući.

Iako možda deluje kao da čezneš za nečim što je izvan tebe, u tim trenucima čezneš samo za svojim sopstvenim prisustvom. Za bezbednošću tamo gde je bilo nebezbedno. Za zajedništvom tamo gde si bila usamljena. Za utehom gde si se plašila.

Sada si samoj sebi potrebna više nego ikada. Sada si ovom svetu potrebna više nego ikada.”

Preuzeto sa: www.instagram.com