Previše puta tokom mog rada na odeljenju za palijativnu negu sedeo sam sa potištenim ljudima koji su bili zbunjeni činjenicom da im je otkriven rak. „Uvek sam pozitivno razmišljao”, rekao mi je jedan četrdesetogodišnjak. „Nikada se nisam predavao pesimističnim mislima. Zbog čega sam dobio rak?”
Kao protivotrov terminalnom optimizmu, preporučio sam moć negativnog razmišljanja. „Ironično, naravno”, dodaću ubrzo. „Ono u šta zapravo verujem je moć razmišljanja. ” Čim kvalifikujemo reč razmišljanje pridevom pozitivno, isključujemo one delove realnosti koji nam se čine „negativnim”.
Tako većina ljudi koji se zalažu za pozitivno razmišljanje naizgled funkcionišu. Istinsko pozitivno razmišljanje počinje uključivanjem celokupne naše realnosti. Ono je vođeno pouzdanjem da možemo da verujemo sebi da ćemo se suočiti sa velom istine, ma šta ta cela istina na kraju bude bila.
Kao što ističe doktor Majkl Ker, kompulzivni optimizam je jedan od načina na koji sputavamo našu anksioznost kako bismo izbegli da se sa njome suočimo. Taj oblik pozitivnog razmišljanja je mehanizam suočavanja povređenog deteta. Odrasla osoba koja ostaje povređena, a da toga nije svesna, pretvara tu odbranu zaostalu iz detinjstva u životni princip.
Javljanje simptoma ili dijagnoza bolesti trebalo bi da pokrenu dvokraku istragu: šta nam ta bolest govori o prošlosti i sadašnjosti i šta će nam pomoći u budućnosti? Mnogi pristupi fokusiraju se samo na drugu polovinu te dijade lečenja, ne razmotrivši u potpunosti šta je prvenstveno dovelo do manifestacije bolesti.
Takve „pozitivne” metode pune police knjižara, radijske i TV talase.
Da bismo ozdravili, suštinski je važno da skupimo snagu da mislimo negativno. Negativno razmišljanje nije turobni, pesimistički pogled na stvarnost koji biva prerušen u „realizam”. Ono je zapravo voljnost da se razmotri šta nije u redu. Šta nije balansirano? Šta sam ignorisao? Čemu moje telo govori ne?
Bez tih pitanja, stres koji je odgovoran za naš nedostatak ravnoteže ostaće skriven.
Još je značajnije da je nepostavljanje tih pitanja samo po sebi izvor stresa. Prvo, „pozitivno razmišljanje” je zasnovano na nesvesnom verovanju da nismo dovoljno jaki da se izborimo sa stvarnošću. Kada dozvolimo tom strahu da dominira, to stvara stanje dečje strepnje. Bila ta strepnja svesna ili ne, ona je izvor stresa.
Drugo, nedostatak esencijalnih informacija o nama samima i našoj situaciji je jedan od glavnih izvora stresa i jedan od jačih aktivatora hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežne stresne reakcije. Treće, stres opada kako se nezavisna, autonomna kontrola povećava.
Ne možemo biti autonomni dokle god nas goni dinamika odnosa, krivica ili potreba za privrženošću, glad za uspehom, strah od šefa ili strah od dosade. Razlog je jednostavan: autonomija je nemoguća dokle god nas goni bilo šta. Kao list na vetru, osoba koju nešto goni je pod kontrolom sila koje su moćnije od nje. Njena autonomna volja nije pokrenuta, iako ona veruje da je „izabrala” svoj stresni stil života, iako ona uživa u svojim aktivnostima.
Izbori koje pravi su vezani za nevidljive niti. Ona i dalje nije sposobna da kaže “ne”. Kada se konačno probudi, odmahnuće glavom, kao Pinokio, i reći: „Koliko sam budalasta bila kada sam bila lutka.”
Džojs, profesorka na univerzitetu sa astmom, misli da je nemoguće da kaže “ne”. Njena pluća to govore umesto nje. Džojsin strah od “ne” nije strah od drugih, već od praznine koju oseća kada ne pritiska sebe. „Praznina… Ako ne ispunjavam stvari, zahteve, ja ne postojim stvarno”, kaže ona. Ako bi prizvala svoju moć negativnog razmišljanja, mogla bi da prihvati tu strahotnu prazninu unutar sebe.
Istražila bi doživljaj praznine umesto da pokušava da je ispunim pozitivnim delima.
Mišel, kojoj je rak dojke dijagnosticiran u trideset devetoj, ranije je tražila olakšanje u svojoj celoživotnoj navici sanjarenja. „Nije ni čudo što sam živela u svetu fantazija”, rekla je dok se prisećala svog nesrećnog detinjstva. „Bezbednije je. Izmišljaš svoja pravila i možeš da ga učiniš bezbednim i srećnim koliko želiš da bude. Spoljni svet je potpuno drugačiji.”
Jedna situacija sprovođena tokom skoro dve godine pokazala je da su pacijentkinje sa rakom dojke koje su bile sklone prijatnom sanjarenju imale lošije prognoze nego one više usidrene u realnost. Isti slučaj je bio sa ženama koje su prijavljivale manje negativnih osećanja.
Ponavljajući zaključak studija da ljudi sa srećnijim, manje opterećenim misaonim obrascima mogu da budu podložniji bolestima naizgled prkosi zdravom razumu. Uopšteno verovanje je da pozitivne emocije moraju biti konduktivne za dobro zdravlje. Dok jeste tačno da istinska radost i zadovoljstvo pojačavaju fizičko blagostanje, „pozitivna” stanja uma koja su stvorena da blokiraju psihičku nelagodu smanjuju otpornost na bolesti.
Mozak upravlja i integriše aktivnosti svih organa i sistema u telu, istovremeno koordinišući naše interakcije sa okruženjem. Ta regulativna funkcija zavisi od uspešnog prepoznavanja negativnih uticaja, signala opasnosti i znakova unutrašnjih tegoba. Kod dece čije okruženje hronično prenosi izmešane poruke dešava se poremećaj u aparaturi mozga u razvoju. Kapacitet mozga da proceni okruženje je umanjen, kao i sposobnost da razlikuje šta je blagotvorno, a šta toksično.
Ljudi koji su na taj način povređeni, kao Mišel tokom svog detinjstva, verovatnije će donositi odluke koje vode do daljeg stresa. Što više blokiraju svoju anskioznost „pozitivnim mislima”, poricanjem i sanjarenjem, to duže stres deluje na njih, i to je štetniji. Kada nekome nedostaje sposobnost da oseća vrelinu, rizik da se opeče se povećava.
Negativno razmišljanje će nas neizbežno odvesti u područja bola i konflikta koje smo odbacili – drugačije ne može biti. Preplavljujuća potreba deteta da izbegne bol i konflikt odgovorna je za odliku ličnosti ili stil suočavanja koji kasnije predisponira odraslu osobu za bolest.
Natali, obolela od multiple skleroze, trpela je svog muža alkoholičara koji ju je emotivno zlostavljao. Odano ga je negovala dok se oporavljao od dve operacije raka i tolerisala njegove džangrizave zahteve. On ju je prevario, ali čak i nakon više godina od njegove smrti, ne može da kaže “ne” onome što ljudi očekuju od nje. „Prošlo je pet godina, a ja još uvek nisam naučila da moram da čuvam snagu.
Moje telo mi često govori “ne”, a ja samo nastavljam. Nikada ne naučim.”
Natalino objašnjenje? „Medicinska sestra u meni neće da mi dozvoli da stanem.” To je priča koju sebi govori, kao da zaista u njoj postoji moćna „medicinska sestra” koja kontroliše njeno ponašanje. Kada Natali ne kaže “ne”, verovatno oseti da je pod stresom i doživi napad multiple skleroze. Međutim, da bi se oslobodila takvog stresa, morala bi da prihvati bolnu realnost da je jedino njeni izbori, zasnovani na percepcijama iz detinjstva, čine nesposobnom da nametne svoje potrebe.
Mnoge ljude od znanja o sebi, sklone ličnom razvoju, blokira mit da su imali „srećno detinjstvo”, i osećaju se primoranim da se drže za njega. Malo negativnog razmišljanja bi im dalo moć da vide kroz samoobmanu koja čini da ostaju zaglavljeni u autodestruktivnim obrascima ponašanja.
[…]
Razvijanje hrabrosti da mislimo negativno dopušta nam da sebe sagledamo kakvi zaista jesmo. Kod ljudi postoji izuzetna doslednost u stilovima suočavanja sa svim bolestima koje smo razmotrili: potiskivanje besa, poricanje ranjivosti, „kompenzatorna hipernezavisnost”.
Niko ne bira te osobine namerno i niko ih ne razvija svesno. Negativno razmišljanje nam pomaže da razumemo kakvi su tačno bili uslovi u našim životima i kako su te osobine oblikovale naše percepcije o okruženju.
Emocionalno iscrpljujući porodični odnosi su bili identifikovani kao faktori rizika u skoro svim kategorijama ozbiljnijih bolesti, od degenerativnih neuroloških poremećaja, preko raka do autoimunih bolesti. Svha nije da se okrivljuju roditelji ili prethodne generacije ili supružnici, već da nam se omogući da odbacimo verovanja koja su se pokazala opasnim po naše zdravlje.
„Moć negativnog razmišljanja” zahteva skidanje ružičastih naočara. Ključ je ne kriviti druge, već preuzimati odgovornost za svoje odnose.
[…]
Negativno razmišljanje nam dopušta da bez ustezanja osmotrimo šta nije u redu. U studijama smo videli da je za ljude koje kompulzivno pozitivno razmišljaju verovatnije da će da razviju bolest i manje verovatno da će preživeti. Istinsko pozitivno razmišljanje – ili, još dublje, bivanje pozitivnim – daje nam snage da budemo sigurni da nemamo čega da se plašimo u istini.
„Zdravlje nisu samo srećne misli”, piše molekularni biolog Kendas Pert. „Ponekad najveći podsticaj ozdravljenju može da dođe od razmrdavanja imunološkog sistema udarima dugo potiskivanog besa”.
Bes, ili njegovo zdravo doživljavanje, jedna je od sedam tačaka ozdravljenja. Svaka od njih je posvećena jednom od ukorenjenih visceralnih verovanja koja predisponiraju na bolest i podrivaju ozdravljenje.
