BES
Ne samo da nas potiskivanje besa predisponira na bolesti, već je za doživljavanje besa pokazano da podstiče ozdravljenje, ili barem produžava opstanak. Ljudi sa rakom koji su bili sposobni da prizovu bes prema svojim lekarima, na primer, živeli su duže od svojih mirnijih parnjaka.
U eksperimentima sa životinjama je otkriveno da je izdražavanje besa manje fiziološki stresno od potiskivanja. Kod pacova koji se bore sa drugim pacovima kada su u istom kavezu ustanovljen je sporiji rast tumora.
[…]
Ovde problem besa postaje zbunjujuć i izaziva mnoga pitanja. Kako možemo da podstičemo ljude da budu besni kada vidimo da deca pate zbog roditeljskih ispada? U mnogim istorijatima pacijenata smo videli sličan obrazac: besan roditelj, inhibirano dete.
Da li je Magdin otac trebalo da potiskuje svoj bes? „Stalno razmišljam o svim prilikama u kojima je naš otac povisio ton”, rekla je Dona, čiji je brat, Džimi, umro od malignog melanoma. „Odjednom sam se setila tog njegovog glasa i vike i vriske i pomislila sam – ne treba živeti ovako. To nije ono što je trebalo da doživljavamo.”
Na površini, to se čini kao paradoks. Ako je izražavanje besa „dobro”, Magdin otac i Džimijev i Donin otac su se jednostavno ponašali na zrav način. Ipak, efekat njihovog besa je nagrizao zdravlje i samosvest njihove dece. Potiskivanje besa može da ima negativne posledice, ali da li bi trebalo da podstičemo njegovo ispoljavanje ako je štetno po druge?
Misterija se samo produbljuje. Ne samo da su nezauzdani izlivi besa štetni po one na koje je usmeren ili koji to posmatraju, već su takođe i smrtonosni za onoga koji besni. Srčani udari mogu da uslede nakon besnih izliva. Mnoga istraživanja su povezivala agresivnost sa povišenim krvnim pritiskom i koronarnim oboljenjima.
[…]
Kako razrešiti dilemu besa? Ako je ispoljavanje besa štetno i njegovo potiskivanje štetno, kako možemo da se nadamo da ćemo uspeti da očuvamo zdravlje ili ozdravimo?
Potiskivanje besa i njegovo neregulisano pokazivanje su primeri abnormalnog ispoljavanja emocija koje je u korenu bolesti. Ako je kod potiskivanja problem u nedostatku ispoljavanja, besni izlivi se sastoje od jednako abnormalnog potiskivanja koje se smenjuje sa neregulisanim i preteranim ispoljavanjem.
Sa Alenom Kalpinom, lekarom i psihoterapeutom iz Toronta, imao sam fascinantan razgovor o ta dva naizgled suprotna načina suočavanja. On ističe da i potiskivanje i izlivi gneva predstavljaju strah od istinskog doživljavanja besa.
Kalpinov opis istinskog besa me je iznenadio, iako mi se činio kao potpuno istinitim. Njegovo objašnjenje mi je pomoglo da shvatim zabunu u našim uvreženim predstavama o toj emociji. “Zdrav bes predstavlja, kaže on, osnaživanje i opuštanje”.
Istinsko iskustvo besa je „fiziološko iskustvo bez neregulisanih izliva. Ono je kao nalet snage koji se širi sistemom, i mobiliše za napad. Istovremeno se dešava potpuni nestanak sve anksioznosti.”
„Kada počinjemo da doživljavamo zdrav bes, ne vidi se ništa dramatično.
Dolazi do smanjenja mišićne tenzije. Usta se šire otvaraju jer je vilica opuštenija, glas je dublji jer su glasne žice opuštenije. Ramena se spuštaju, i vidite kako svi znaci mišićne tenzije nestaju.”
[…]
Ako je bes opuštanje, šta je onda gnev?
Kada sam gnevan, moje lice je zgrčeno, moji mišići su napeti i siguran sam da izgledam svakako osim opušteno. Doktor Kalpin pravi ključnu razliku: „Pitanje je: šta ljudi stvarno doživljavaju kada doživljavaju gnev? Fascinantno je pitati ih to.
Ako to stvarno uradite, većina ljudi će opisati anksioznost. Ako tražite da izraze u fizičkim, fiziološkim pojmovima šta doživljavaju u telu kada osećaju gnev, ljudi će, uglavnom, opisati anksioznost u jednom ili drugom vidu.”
„Istina je”, rekao sam ja. „Glas koji postaje viši, plitko disanje i mišićna tenzija su znaci anksioznosti, ne besa.”
„Tačno. Njihov bes nije fiziološki doživljen, on je samo odglumljen.”
Demonstrativno ponašanje okarakterisano izlivima gneva je odbrana protiv anksizonosti koja neizbežno prati bes kod deteta. Bes izaziva anksioznost jer koegzistira sa pozitivnim osećanjima, sa ljubavlju i željom za kontaktom. Ali, sobzirom na to da bes vodi ka napadačkoj energiji, on preti odnosu privrženosti.
Stoga postoji nešto što fundamentalno izaziva anksioznost kod doživljaja besa, čak i bez spoljnih, roditeljskih prekora zbog ispoljavanja besa. „Agresivni impulsi se potiskuju zbog krivice, a krivica postoji samo zbog istovremenog postojanja ljubavi, pozitivnih osećanja”, kaže Alan Kalpin.
„Stoga bes ne postoji sam u vakuumu. Doživljavanje agresivnih osećanja prema osobi koju volimo izaziva neverovatnu anksioznost i proizvodi veliku krivicu.”
Po prirodi stvari, što više roditelji sputavaju ili zabranjuju doživljavanje besa, to će detetu taj doživljaj izazivati više anksioznosti.
U svim slučajevima u kojima je bes potpuno potisnut ili gde se hronično potiskivanje smenjuje sa eksplozivnim erupcijama gneva, istorijat ranog detinjstva obeležila je roditeljska nesposobnost da prihvate prirodni bes deteta.
Ako se osoba nesvesno plaši moći svojih agresivnih impulsa, postoje različiti oblici odbrane koji su joj dostupni. Jedna kategorija odbrane je pražnjenje, čime regresiramo u stanje iz ranog detinjstva kada smo izlazili na kraj sa nepodnošljivim nakupljanjem besa tako što smo ga demonstrativno pokazivali.
„Vidite, sve to demonstrativno glumljenje, vika, vrištanje, čak i udaranje, sve što osoba radi, služi kao odbrana od doživljaja besa. To je odbrana od držanja besa unutra, gde se može duboko osetiti. Pražnjenje brani od toga da se bes zapravo iskusi.”
Drugi način na koji možemo izbeći doživljavanje besa jeste kroz potiskivanje. Stoga su potiskivanje i pražnjenje dve strane istog novčića. Obe predstavljaju strah i anksioznost, i iz tog razloga obe izazivaju fiziološke stresne reakcije bez obzira na to šta svesno osećamo ili ne osećamo.
[…]
Anksioznost besa i drugih „negativnih” emocija, poput tuge i usamljenosti, može da postane duboko ukorenjena u telu. Na kraju biva preobražena u biološke promene putem višestrukih i beskrajno suptilnih međuveza PNI (psihoneuroimunološke) aparature, objedinjavajućeg neksusa tela – uma.
To je putanja koja vodi ka organskoj bolesti. Kada je bes razoružan, razoružan je i imunološki sistem. Kada je agresivna energija besa usmerena ka unutra, imunološki sistem postaje zbunjen. Naše fiziološke odbrane više nas ne štite, ili čak mogu da se pobune i krenu da napadaju telo.
Bilo koji oblik intervencije podešene tako da se telo vrati u stanje fizičkog zdravlja mora da podrazumeva ne samo fizička sredstva. S obzirom na to da emocije dramatično utiču na biohemijski sistem, jedan način pružanja imunoterapije je pružanje psihoterapije.
Ljudi kojima su dijagnosticirani rak ili autoimune bolesti, hronični zamor ili fibromialgija, ili potencijalno onesposobljavajući neurološki poremećaj, često bivaju podsticani da se opuste, da misle pozitivno, da smanje nivoe stresa. Sve su to dobri saveti, ali nije moguće ni pokušati postupati po njima ako se jedan od glavnih izvora stresa – internalizacija besa – jasno ne identifikuje i ukoliko se ne izađe na kraj s njome.
Bes ne zahteva agresivno demonstrativno ispoljavanje. Kao prvo, on je fiziološki proces koji treba proživeti. Kao drugo, on ima vrednost – pruža nam esencijalne informacije. S obzirom na to da bes ne postoji u vakuumu, ako ja osećam bes, to mora biti reakcija na neku percepciju koju imam. On može biti reakcija na gubitak, ili na pretnju gubitka u ličnom odnosu, ili može da signalizira prekoračenje mojih granica.
Biću na mnoge načine ojačan, a da to ne šteti drugima, ukoliko dozvolim sebi da doživim taj bes i da razmotrim šta ga je možda izazvalo. U zavisnosti od okolnosti, izabraću da manifestujem taj bes na neki način ili da ga pustim. Ključno je da nisam potisnuo njegovo dožviljavanje.
Možda ću izabrati da ispoljim svoj bes po potrebi, u rečima ili delima, ali nema razloga da ga pokazujem u demonstrativnom obliku nekontrolisanog gneva. Kod zdravog besa, kontrolu i dalje ima pojedinac, a ne neobuzdana emocija.
„Bes je energija koju nam Majka Priroda daje kada smo mala deca da bismo ustali u svoje ime i rekli ja sam bitna”, kaže psihoteraputkinja Džoen Piterson, koja drži radionice na ostrvu Gabriola u Britanskoj Kolumbiji.
„Razlika između zdrave energije besa i povređujuće energije emocionalnog i fizičkog nasilja je to što bes poštuje granice. Ustajanjem u svoje ime, ne pristupamo preko bilo čijih granica.”
Iz knjige “Kada telo kaže ne”, dr Gabora Matea
Preuzeto sa: facebook.com
