– Nije što je moja, ali stvarno, dođe, skuva, počisti, poigra se s decom, pričuva, a ovo! Ne znam, ja ne bih mogla! Bila je manja od makovog zrna dok je svekar bio živ. Nije otišla ni u banju, ceo život kako on kaže, a sad, samo je objavila: ja idem na more! Ne tražim ja da ona meni plaća more, ali da ne ponudi decu da povede! Baš sam se razočarala…
Nije Leli na pamet palo da nema ona nikakvog razloga da se razočarava u svekrvu. U ženu koju zapravo nikad nije dobro ni poznavala. U ženu koja je ceo život podredila mužu i sinu i svesno ili nesvesno podmetala leđa da svima sve bude potaman. A njoj kako bude. Lela je videla samo ono spolja: Mariju, domaćicu i udovicu u 61. godini, koja odjednom ne želi da svakog vikenda sprema ručak za sina i snaju i unuke, već bira da ode sa drugaricom u bioskop.
– Čuj, bioskop! Otkad tvoja mama ide u bioskop?! – to je bila Lelina prva reakcija, kada je Marko rekao da njegova majka ne može tog vikenda da pričuva decu. – Mislila sam baš da nas dvoje izađemo na tu večeru. Šta joj sad to znači?
– Neka je, Lela, mislim da nije otišla u bioskop više od 20 godina. Ovo je prvi put da ide nekud posle tatine smrti, ne bih da je remetim.
Tako je počelo. Projekcijom 3D remasterizovanog “Titanika” kao da je i Marija dobila svoje novo remaster izdanje. Lela se prvo rugala u razgovoru “novoj dimenziji svoje svekrve”, a onda je shvatila da je do promene zaista došlo. Nije više mogla da se osloni na vikend čuvanja klinaca, na siguran nedeljni ručak, u teglu ajvara viška, pa čak ni na to da će joj se svekrva javiti na telefon kad je pozove.
Naravno, svega toga je i dalje bilo, Marija je bila predivna prema njoj i deci, jela su bila još ukusnija nego pre, zvala ih je da zajedno idu na sladoled, na ručak u novo otvorenom restoranu – ali sve to je bilo kada se dogovore. Jednostavno, nije im bila “na izvol’te”.
– Meni se čini, Lela, da je tvoja svekrva okrenula novi list! Ko zna čime si je uvredila. – pecnula je jednom koleginica.
– Uvredila, što uvredila? Žena samo živi svoj život. – rekla je Lela, ali to je bio trenutak kad je počela i sama da gleda stvari drugim očima. Odjednom njeno šaljivo i bezazleno ruganje postalo je sve manje šala, a sve više istina. I umesto zadovoljnog i ponosnog “žena živi svoj život”, sve je više bilo zavisti i osuđivanja u toj rečenici koju je olako izgovarala.
Osuda i nerazumevanje su se taložili, podizali nivo nezadovoljstva u Lelinoj duši i onda more, taj tako iznenadan i nonšalantno saopšten odlazak na more bio je kapljica koja je prelila čašu.
– Ispalo je sad, znaš, gospođa mora da putuje sama. Mislim, nije ona sama, znaš, ide sa tim prijateljicama, ali opet! Nije nas ni pitala kad ćemo mi na odmor, imamo li para, kako ćemo, šta ćemo. Kao da bismo mi od nje uzeli, ali opet… Ne znam, ne razumem.
– Pa kako i ono kažeš, svako ima pravo da živi svoj život, pa i svekrva! – podsetila ju je koleginica na njene reči.
– Pa da, al’ ne moja! Ha ha ha! – glupavom šalom Lela je pokušala da zatvori to ogovaranje, jer je nekako znala da je pogrešno što uopšte o Mariji priča na poslu. Samo, bilo je jače od nje. Naučena drugačije, nije mogla da razume.
– Lepo sam ja tebi rekla, ona se samo pravi da je dobra, ti kažeš ma neee. Eto ti sad.
Do kraja radne sedmice cela smena je znala da Lelina svekrva Marija ide na odmor. Odjednom, to je bio najveći prestup i najveći Lelin promašaj.
– Eto ti sad, Lela. – rekla je samoj sebi – Našla si pred najvećom opajdarom u firmi da pominješ Mariju, neka ti sad.
Iako nije htela da govori o tome, više nije bilo pauze ni razgovora da tema nije bila svekrvin odlazak na more. Nekad bi je poneo taj talas, pa bi se žalila, nekad – obično dan pošto je Marija iznenadi vanilicama ili izvede decu na sladoled – opako bi je grizla savest.
Ko zna koliko dugo bi živela na toj klackalici (verovatno bi je ljuljalo prilikom svakog narednog planiranja letovanja), da se jednog dana nije u razgovor uključila Sonja, koleginica koja nikad ne ogovara.
– Šta ste se više uhvatili za tu ženu? Kad je zadnji put išla na more? Koliko vam je ručkova dosad skuvala? Zar Vi i muž niste svakog leta letovali svuda, a nju nikad niste pozvali? Šta biste hteli, dušu da vam da?
Pa mislim stvarno, mesec dana samo o tome pričate! Lela, ne znam kakav odnos imate sa Vašom svekrvom, ali mi se čini da je fina žena koja je konačno dobila priliku da malo živi za sebe, a ne za druge. Kada bismo svi bar malo od nje naučili, gde bi nam bio kraj.
Bolje je pitajte da li joj treba pomoć oko pakovanja, ponudite da joj umesite kiflice za usput, umesto što je ogovarate na sve strane. Ona je majka vašeg supruga, ona je vama pakovala sendviče za sva vaša putešestvija.
– Nismo je terali. – promucala je Lela.
– Pa niste, želela je. Tako i Vi sad, poželite za nju da učinite nešto lepo.
Osećaj krivice je preplavio celo Lelino telo. Do kraja radnog dana nije progovorila ni reč. Kod kuće se kratko požalila na glavobolju i povukla na pola sata u sobu. Možda je malo i plakala. O tome uglavnom, više nikome ništa nije rekla. Nasmešila se kad je ušla u kuhinju i rekla deci radosno:
– Decooo, mesimo kiflice! Baka ide na more, da je obradujemo!
