Piše: Brankica Bogdanović
Ne krivim te više
što ti nisi znala
pružiti mi ljubav
kad sam bila mala.
Ne krivim te više
što i kad sam pala,
nisi mi sa lica
suze obrisala.
Ne, ne krivim te,
iako mi teško bilo;
nikad meni nisi rekla:
“Sunce moje milo.”
Ne krivim te,
a znaš li kako boli
kad neko ko je tvoj
ne ume da voli?
Ne ume da voli,
ne može da shvati;
znaš li, mila moja,
kako srce pati?
Godine su prošle,
ja, odrasla žena,
a u mojoj duši
suza prolivena.
Shvatila sam skoro
zašto nisi znala,
jer i ti si nekad
bila samo mala.
Nisi imala život,
život k'o iz bajke;
ni ti nisi osetila
ljubav svoje majke.
Nije ona znala
da ti ljubav pruži;
isto su i njoj
ostali dužni.
Prenosi se to
osećanje lako;
imaš osećanja,
al’ sa njima kako?
Devojčica jedna
u tebi je tužna;
sedi tako pogrbljena
i svima je dužna.
Dužna, a i tužna,
ne zna ona više;
i njoj fali neko
da joj suze briše.
Ne krivim te, mila,
nisi ni ti znala
šta to znači ljubav
kad si bila mala.
Da je barem imao
neko da ti pruži,
ne bi sad svi bili
nekom dužni.
Ne krivim te više,
mati moja mila;
shvatila sam sada
da sam kivna bila.
Baka mi je sve
što ti nisi bila,
a srce je moje
postalo k'o svila.
I dalje te volim!
I uvek ću, mati!
Život si mi dala,
a sada me shvati.
Svako ima srce
u grudima svojim;
samo hrabro, mati,
nemoj da se bojiš.
Ja ću da ti pružim
što ti nisi znala;
zauvek ću biti tvoja
devojčica mala.
Oslobodi srce to
svoje iz grudi;
pruži ljubav svima,
A i LJUBAV BUDI.
