Izvini..
– Niko se ne javlja, niko i ne pita, niko ništa ne kaže. Ljudi su u grču, nema razloga da se izvinjavaš. Život
je to, dalje se mora. Poljubac
Život je jedan i treba gledati pozitivno, neki će reći. Neki ljudi ne žele da slušaju ili čitaju o nesrećama i stradanjima drugih.
Preporučeno
Jednostavno biraju da vesti o užasnim dešavanjima ne dopru do njih i to je u redu. Ko ne želi da bude srećan i zaštićen od svega što može da izazove i najmanju nelagodu ili u najgorem slučaju strah.
U redu je to.. Ali, nekada, ma koliko se trudili da se zaštitimo, ma koliko bežali od ružnih vesti i događaja, čujemo za njih.
Ponekad, dešava se to ljudima koji su nam na neki način bliski, sa kojima smo nekada imali čvrstu povezanost. Nekad su to poznanici, bliski ljudi naših prijatelja ili pak, naši prijatelji. Ružne stvari se dešavaju bez obzira da li želimo da slušamo o njima.
Ali šta se to u nama dešava i kako se ponašamo kada ipak ružne vesti dopru do nas, kada ih čujemo?
Na početku teksta je dopisivanje dve majke na jednoj društvenoj mreži. Jedna je iz porodilišta došla kući sa bebom u naručju, druga nije. Druga je otišla kući praznih ruku i puna nade da će doći po svoje dete da ga vodi kući. Nije.
Neko, negde je izgubio majku, oca, sestru, brata, dete.. Neko nekome drag je oboleo i prognoze su užasne i konačne.
Jedna majka iz ove priče je prvo bila u neverici i osećala je zebnju kada je čula šta se dogodilo .
Kada je do nje stigla vest da je gotovo, počela je da plače. Mislila je na svoju prijateljicu, nije mogla da shvati kako se tako nešto može preživeti. Tog dana nije je pozvala. Poslala je poruku i na kraju napisala:
-Zvala bih te, ne znam da li mogu, kada.. da li je to u redu U redu je nemati reči. U redu je da toliko saosećaš sa nekim, a da prosto ne znaš šta da kažeš,
jednostavno, mozak užasne nesreće ne može da objasni, ne možemo rečima da iskažemo šta osećamo.
Samo suze, jauk i bol koja se zaista oseća.
-Nema razloga da se izvinjavaš.
-Niko ne zove, niko ne pita..
-Život je to..
Da li je ovo u redu? Da li je u redu ostaviti te ljude same sa sobom, svojim mislima, svojom nesrećom?
Da li je u redu prepustiti vremenu da odradi šta god neko mislio da vreme u takvim situacijama može da uradi?
Da li je u redu te ljudi pustiti da sami pate, da ih niko ne zove, da im niko ne dolazi i da posle nekog vremena, nekako im se opet približimo? Ili bar mi mislimo da smo se približili..
Jeste, osećanja su iskrena, mi zaista saosećamo, možda danima plačemo zbog njih. Sve je to u redu i niko ne sumnja da nas je dotaklo ali nas nema. U njihovom beznađu iako smo hteli, iako se srce stegne kada na to pomislimo, nas nema.
Život je to. Užasne nesreće se dešavaju. Dalje se mora.
Ovo je tekst za sve one koji se posle užasnih nesreća koje se dešavaju drugim ljudima vraćaju kući svojima..sestri, bratu, roditelju, detetu. Ljudi koju su nekog izgubili, više mu se nikada ne mogu vratiti.
U njihovim kućama nikada više neće čuti glas, osetiti miris i dodir, ruke koje će širiti i koje će želeti da prigle nekog ostaće prazne od sad, pa dok i sami budu disali.
Razmislimo svi kome je teže.
Koliko su zapravo teški ti trenuci neprijatnosti kada ne znamo šta da kažemo, kako u oči da pogledamo..kako da počnemo. Šta je teže, naša nelagoda ili njihov beskraj onog konačnog, što se ne može nikada promeniti..?
Pozovimo, neka ništa ne razmišljamo šta ćemo reći, neka i ništa ne kažemo ali pozovimo. Neka samo i zaista budemo tu. Jer oni…njima je najteže. Njima je srce prepuklo ali još uvek kuca. Prepuklo ali kuca i dalje za one koje bi da vrate, koje bi da grle, da ljube..one koje bi da fizički osete..
Naši su dobro. Leći ćemo pored njih ili ćemo ih pozvati pred spavanje. Prihvatimo tu neprijatnost, nelagodu, te neme usne,
samo ih pozovimo, zagrlimo.
Mi se najmilijima vraćamo, a za njih beskraj ima sasvim drugačije
značenje…
U redu je ništa ne reći, samo ih ne ostavljajmo same u najtežim trenucima.
