Dvojica dečaka Pavle i Nikola sa osmehom na licu drže transparent.
“Neki ljudi ne veruju u heroje, ali oni nisu upoznali moga tatu”, poruka je koju nose. Smeju se zato što su ispunjeni nadom i ljubavlju prema ocu, ali njihovo detinjstvo zapravo prolazi u praćenju roditeljske borbe direktno iz prvih redova.
Kada je mlađi Nikola, danas trećak, imao samo dve godine, tata se razboleo. Dejanu Radanoviću (35), veterinaru iz Mačvanskog Prnjavora, oslabilo je srce.
– Napao ga je virus koksaki, radilo je samo 15 odsto – kaže u razgovoru za Telegraf.rs, majka, supruga i stub porodice Tanja Radanović (35).
Navodi da je borba bila duga i napeta.
– Imao je terapije i kontrole na deset, pa na mesec dana, pa na tri meseca i tako smo se javljali šest godina. Nama je u novembru rečeno da smo pobedili – govori u množini, najavljujući tuažn nastavak: – Ali, posle četiri meseca dobio je dijagnozu leukemije.
Prvi simptom se javio 1. marta ove godine. Desetog je već imao tešku bolest.
– Ustao je ujutro. Osećao se loše, malaksalo, imao je jak bol u vilici. Počeo je da menja boju, požuteo je. Javili smo se kardiologu koji ga je ovde vodio. On je posumnjao, ali nije hteo da nam kaže. Dao nam je da uradi neke analize i nažalost… – navodi Tanja dokle su stigli.
Od tada je prošao kroz četiri ciklusa hemioterapije. Trenutno je na Institutu za onkologiju.
– Bogu hvala, izgurao je. Bilo je nekih komplikacija i problema… Od ponedeljka kreće zračenje. Pa ćemo da vidimo šta dalje – kaže odmah dodajući da im je poznato da bi transplantacija kostne srži trebalo da bude naredni korak.
Bogatstvo koje se deljenjem uvećava
U međuvremenu otvorila je još jedan front. Povela je bitku za trombocite, pa matične ćelije, sama postala donor, pokrenula zemljake na akciju, sve do potpunog izmirenja sa okolnostima i opredeljenja za više dobro. Njenom mužu potreban je donor. Ispitivanja su pokazala da to ne mogu biti ni njegova sestra ni njegovi roditelji. Ni supruga. Međutim, to može postati neko drugi, iz svetske baze, prenosi Tanja.
– Nadamo se da će se pojaviti neko i nama podudaran. To nam je jedini cilj – opet kaže u množini Dejanovu bolest imenujući zajedničkim bremenom, a njegovo ozdravljenje zajedničkim dobrom cele porodice.
Dakle, njegova sudbina je u rukama nacionalnog Registra (davalaca matičnih ćelija hematopoeze Srbije), odnosno nekog možda potpuno neznanog donora, sa kojim će postojati podudarnost. Sa druge strane, Tanja, neki meštani Mačvanskog Prnjavora, neki dobrovoljci koji su reagovali na njene apele, spasiće život nekom trećem, četvrtom, petom…
– Kako nama treba donor, tako treba drugima. Apelujemo na ljude da pomognu bilo kome, kome je to potrebno – kaže Tanja.
Kaže i da je medicinskim znanjima ovladavala usput. U hodu je saznavala da je lakše naći dobrovoljca nego donora.
– Neko nije mogao zbog vena. Nekom na pregledu bude visok ili nizak pritisak, neko nije znao da je malokrvan, pa su mu tek tad ustanovili. Čak i tad neki ljudi dolaze do nekih svojih dijagnoza. Potrebno je da se poklopi krvna grupa, nezavisno od RH faktora – kaže dodajući da je njen suprug A grupa, te da davalac može biti i A+ i A-: – Nažalost, najviše je obolelih koji su A krvna grupa. Zato je teško i doći do ljudi za trombocite. Pronalazila sam ih preko Fejsbuka, pisala sam apele za pomoć.
Ipak, pre nego što je iz nužde svoju borbu učinila javnom, celo selo – na pola puta između Šapca i Loznice – diglo se na noge.
– Dejan je radio veterinu. On je poštovan u svom mestu. Nema kuće koja ga ne poznaje ni kuće koju on ne poznaje, ne samo u selu, nego i u okolnim mestima. Ne znam koliko je samo ljudi iz sela otišlo. Oni su organizovali i prevoz. Posle smo to preuzeli mi – kaže sa zahvalnošću navodeći da su neki dali trombocite, a neki pomagali na druge načine.
Kaže da je imala pomoć i Udruženja “Leuka”.
– Oni su mi objasnili da ja moram skupljati grupe ljudi i slati ih za Beograd. Znala sam da pošaljem po 150 ljudi u toku meseca, ali je vrlo malo njih prolazilo testiranje. Kad god nisam uspela, “Leuka” nam je pomagala tako što su slali svoje ljude – kaže dodajući da su od njih dobili i psihološku podršku.
Dejana savetuju telefonom, Tanju čak i lično.
– Pa, strah od smrti. Svestan je od čega boluje. To mu je prisutno 24 sata – kaže odgovarajući na pitanje šta ga najviše tišti.
To je, dodaje, i najveći strah ostalih troje iz porodice Radanović.
– Mi se borimo i nadamo da ćemo izaći kao pobednici, ali i nama je taj strah 24 sata u glavi – kaže bez zadrške, potpuno uverena u predstojeću najveću pobedu.
Ne samo da je njena vera jaka, već je reč o jednoj moćnoj ženi koja je u selu uspela da okupi više od 500 ljudi spremnih da daju krv za drugog. Toga dana bilo je čak 375 davalaca.
– Pozivamo sve iz okoline Loznice i sela oko Tršića da se u nedelju odazovu u što većem broju, da se upišu u registar davalaca na Vukovom saboru. To je jedna bočica krvi – kazala ističući da joj je veoma važno da taj poziv uputi.
Preuzeto sa: telegraf.rs
