Ako ti nekad budem pisala ljubavno pismo, a napisaću ga sigurno, biće zima, padaće sneg, biće gust i suv, da možeš da mu se raduješ, al grudvu od njega nećeš moći da napraviš. Ako ipak budeš probao, osipaće ti se u rukama, onako kako se ti i ja ponekad osipamo, misleći da je kraj konačno stigao. A onda, svane jutro i kao načete životinje iz čijih rana još uvek kapa sveža krv, sipamo vodu u džezvu da počnemo dan, ližući rane jedno drugom ko namaz s malih noževa.
Valjda je to ljubav, ako već ne želimo da verujemo u naviku.
Ne znam šta bih ti napisala u tom pismu. Možda da je tata dao mami džeparac za ovaj odmor na koji je krenula sa nama. Da joj je rekao: “Evo, ne možeš da ideš tek tako, imaj uz sebe”. I da je to valjda ljubav, ako već ne želimo da verujemo u naviku.
Ona sada šeta sa tom končanom torbom boje zlata čvrsto je držeći uz grudi, kao da je brani od kakvih lopova, kao da su unutar nje brušeni dijamanti.
Napisala bih ti da ga je juče zvala dok si se tuširao. Da su pričali kao da se čuju prvi put, kao da tek upoznaju glasove, kao da ne znaju šta jedno drugom da kažu, kao da ih pojela daljina, svih 38 godina, kao da nisu skupa pregurali njegovo pijanstvo, dugogodišnje podstanarstvo i zajebanu svekrvu.
Jesi jeo?
Kupio sam supu.
Imao si na polici, kupila sam ti pred polazak.
Nema veze.
Lepo nam je.
Boli me kičma.
Popij diklofen.
Dobro.
E, dobro onda.
Zdravo, zdravo.
Napisala bih ti da smo sinoć ličili na njih u onom restoranu, iznad tanjira sa ćevapima i ljubičastim krupno rezanim lukom. Tamburaši su svirali, ljudi su njihali doterana tela, pevali su pucketajući palčevima i kažiprstom, a mi smo pričali o detetu. O tome kako joj vazduh prija i kako ćemo je sutra voditi na vrhove nekih zdravih planina. I kako problemi nestaju kada se udaljiš od mesta koje ih rađa. I kako se mi ovde rađamo. Onda smo zaćutali, jer dugo nismo ovako sedeli sami. Rekao si da sam lepa. Rekla sam ti: možda zbog zalizane kose.
Vratili smo se koračajući jedno kraj drugog, u tišini. Uhvatio si moj struk, ko da oduvek i zauvek tebi pripada, dok je starac na klupi svirao neku klasiku, dok je voda sa fontane prskala pločnik i naša lica. Valjda je to ljubav ako već ne želimo da verujemo u naviku.
Napisala bih ti nekoliko reči ne vezujući ih u rečenice, da stoje same:
oslonac, miris, koža, bes, majica, kuća, tuga, obećanje, mladež.
Napisala bih ti da sam zbog ove naše ljubavi često želela da sam neka Una, Ana ili Vera. Posebno Vera, vera, vera, kao veruj da će biti sve ok. I da je to najmanje sa tobom imalo veze.
Možda si i ti poželeo da budeš neki Mirko, kao mir, mir, mir. Al to mogu samo da nagađam.
Napisala bih ti da sam te često ovih godina posmatrala, čak i onda kada si mislio da “očima ne mogu da te vidim”. Dok bi jeo pitu, dok bi otvarao gepek, dok bi išao sa pijace prema autu sa kesama u ruci, dok bi povijao dete, dok bi trljao oči bolne, dok bi palio cigaretu levom rukom mazeći psa desnom, dok bi vezivao kese sa smećem u čvor. Dok bi spavao. Dok si ono jednom gorko i čujno plakao.
Napisala bih ti da se ponekad plašim ovoga u šta smo se pretvorili, jer ljudi kažu ljubav je samo kad ti srce neprestano titra, kad se stalno dodirujete i ljubite, kad jedno drugo među oblake mećete. Kad se smejete i čvrsto za ruke držite i onda kada vam mnogo toga mrda tlo i noge kojim ga gazite. Ljudi uvek imaju mnogo toga da kažu.
Ako je to ljubav, šta je onda ovo među nama što nas drži silne godine, što nam ne da da odemo i kada bismo možda otišli, što nas obuzima ali nas ne seli svakodnevno među oblake?
Jesmo li porodili neku novu, do sada nepoznatu emociju?
Kako da je nazovemo?
Hoćemo li reći da je dobra ili da je loša?
Hoćemo li od nje moći da živimo, kao što se od ljubavi živi?
Hoće li nas do kraja ubiti ili vaskrsnuti?
Napisala bih ti da bi s drugom možda bolje prošao, iako ne znam šta tačno znači u ljubavi “bolje proći”. Svako je daje i uzima onako kako ume. Svako odlazi ako mu ne prija. Onda bih to precrtala, nekoliko puta, da ne pročitaš.
Napisala bih da bi sa drugim možda bila srećnija. I to bih precrtala.
Onda bi ovo pismo koje bi ličilo na sve osim na ljubavno, zgužvala, bacila, pa ga ispravljala. Ravnala bih ga dlanovima da ti napišem pesmu, jer pesme su mnogo bolje za ovo što pokušavam da kažem na temu ljubavi i tog nekog suludog pripadanja jednog drugom. Evo je:
Kada razmišljam o tebi, shvatam da si jedino ti
Tlo u koje sam mogla da pustim svoje labavo korenje
I koje me hrani godinama već
Kao dobra zemlja retki cvet.
Ako sam ptica, ti si prostor u kom kružim slabim krilima.
Ako sam brod, na tvojim sam rečnim plećima.
Ako sam reč, ispisana sam po tvojoj papirnoj bledoj koži.
Svaka tvoja rana krvari iz mene.
Čuvaj nas od vetra.
