Najbolja stvar koja joj se desila bilo je da shvati u kakvoj je zabludi.
Celi život brine.
O mami, tati, sestri,bratu, babi, dedi, rođacima.
Važi za onu dobru, svima na usluzi.
Kad god kome treba, nju zovu.
Tu je za svadbe i sahrane.
Sve može, ono što drugi u porodici ne mogu, može ona.
Njena leđa su jaka.
I živci. I glava.
Dugo nije stizala da se pita o tome šta joj treba, dovoljno je da su drugi srećni.
Nek smo samo živi i zdravi, poklopac za sve njene tegle u kojima je davno, za neko drugo vreme, ostavila svoje želje i potrebe
Kad dođe red na nju. Polako.
Iskreno, ni ne zna šta želi. Sada. Kada sebi postavi to pitanje, tišina.
Kada je pitaju šta da ti kupim, odgovara bilo šta. Ali zato zna ko voli slatko, a ko slano, kome je koji omiljeni kolač, a kome voće. Ko voli da se sa njim smeje, a kome treba da ga sasluša i tuguje.
Svima daje šta im treba.
Profesionalna proceniteljka tuđih potreba.
Nepogrešivi forenzičar tuđih uzroka za tugu i strah.
Spasiteljka i pomagač.
Dobar čovek.
Jer to bi, misli ona, svi rekli prvo o njoj.
Biti dobar čovek, glavni je cilj.
Kada si dobar čovek niko ne može da ti nađe manu i svuda se uklapaš, misli.
Da, svuda, osim sa sobom.
Jer, ona svima daje šta im treba, osim jednoj osobi – SEBI.
Nju je isključila.
Davno.
Zapravo, ne seća se da je ikada ukljucila NJU. Njoj je dovoljno da drugi budu srećni, tada mirno spava, kaže.
Još onda kada je osetila prvu krivicu zbog maminih i tatinih svađa, pa odlučila da uzme stvar u svoje ruke, osetila je mir što mama nije tužna, a tata ljut.
Polako je preuzimala odgovornost za brata i sestru, da ne rastuže mamu i naljute tatu.
Ali se brat i sestra nisu dali, nikada mamu nisu voleli kao što je ona voli, mislila je.
Ako ja budem dobra, mislila je, i učinim sve da oni budu srećni, porodica će ostati na okupu.
Mama bi plakala pred njom zbog tate, a ona bi se kidala. Ništa ne boli tako kao mamine suze zbog tate.
Nikada je neću napustiti, jer ako je ja napustim ko će brinuti o njoj?
Oh, ali ni ovo nije fer prema tati. Krivila se.
I tako, plalila je svetla svima oko sebe, jer oni ne mogu sami, a ona može sve, dok se njena svetla nisu ugasila.
Dok duša nije zabolela, a onda i telo.
Dobrim ljudima se to ne događa, mislila je.
Gde su sada drugi kada meni treba? Zadužila ih je, mislila je
I nekako je i u ovoj svojoj nevolji ispala bolji čovek od njih. Ona nikog ne bi ostavila kako su drugi nju.
Tada nije shvatala da su drugi , u međuvremenu, izgradili svoje živote.
Da ni ne znaju kako njoj da pomognu, jer je ona, pomažući njima, izgradila ogroman zid. Zid preko kojeg ni drugi, a ni ona, neće videti njenu usamljenost, prestrašenost i nesnađenost.
Drugi, ti isti drugi, ni ne znaju da joj trebaju, jer je celi život na njenim vratima pisalo: sve mogu sama.
Trebalo joj je puno rada da shvati da je zloupotrebljena, u jednog igri koja se zove paretnifikacija.
Postala je roditelj roditeljima i tako izgubila oslonac u njima. To je bila prva nepravda koja joj je učinjena, a onda je ona nastavljala da tu istu nepravdu sebi cini celi život, birajući da se kreće u jedinom okviru koji joj je poznat.
Da bi detetu bilo bezbedno da bude dete, raste i razvija se, potrebno je da se osloni na roditelje.
Bilo joj je potrebno puno vremena da shvati da se bavi drugima zato sto se plaši samostalnosti.
Da živi tuđe živote zato sto se plaši svog.
Da toliko dugo veruje da je izvan porodice, per se, bezvredna, da je ovu bolnu ranu sakrila onde gde ju je teško bilo naći, u uverenju da je prevredna drugima.
Da bez nje ne mogu.
Da su zbog nje tužni.
Da su, kada su ljuti , ljuti zbog nje.
Da je u centru pažnje drugih ljudi i njihovih svetova.
Najbolja stvar koja joj se desila bilo je da shvati u kakvoj je zabludi.
Došla je kroz muku, ali nekima je potrebno da udare glavom u svoj zid da bi se setili da postoje.
Drugi trebaju njoj, jer ih nikada stvarno nije ni imala.
A bez drugih,pouzdanih drugih, ne moze da se poraste i izgradi svoj svet.
Sada samo da nauči da traži pomoć, da ne čeka da je se sete.
Da se ona seti sebe.
Jedino tako se i drugi mogu setiti nje.
Jer nikom nismo vredni ako nismo sebi.
To je osnovni zakon na kome počiva svako davanje. I primanje.
