Padao je prvi neočekivani sneg, kada me je svojom toplom rukom uvela u najveću seosku prodavnicu da mi kupi tek stigli „Novitetov“ đubretarac. Njih nekoliko baškarilo se na drvenim ofingerima iza leđa kasirke, kraj gajbi za pivo i gaziranih sokova u braon i zelenim staklenim flašama.
Skinula sam staru tanku jaknu i pustila da mi preko mršavih leđa prebaci tu lepotu od crne čoje sa drvenim kličcima i pepito postavom.
Rekla mi je, dok sam se uzbuđeno vrtela pred visokim uskim ogledalom „Divno ti stoji“, a svi smo videli, svi do jednog smo videli, da mi velike naramenice pomalo klize sa ramena. Ono što čovek sa hlebom u korpi, i žena sa bohorom u korpi, i kasirka sa hemijskom za uvom nisu videli je moja radost što bi taj đubretarac mogao postati moj, i očekivanje još od prvog koraka ka prodavnici da ću ga već tog zimskog podneva nositi gorda kroz beličaste seoske ulice.
Ono što oni nisu znali, što nisu mogli da osete i predvide, mogla je ona. I zato je rekla: „Ako ti se dopada, kupićemo ga“.
I kupili smo taj crni đubretarac sa drvenim kličcima, i sredili smo te naramenice, i nosila sam ga nekoliko zima kao svoju bledu kožu, baškarila se u njemu i starala se o njemu, prekrivajući ga golemim marama dok visi na ofingeru, da mu se štogod nepredviđeno ne dogodi.
I bila sam čudna devojkama i momcima u školskom autobusu. Moj đubretarac bio je manjina, čudna i neprihvaćena u vladajućoj većini perjanih drečavih jakni. Neretko smo bili predmet podsmeha, onog što ga ne čuješ, već ga tupo osetiš na leđima i potiljku, a zaboli te oštro u grudima i stomaku.
Pa, ipak, nismo se poderali, već smo rasli i porasli i nadrasli. I ne samo tad. I ne samo sa đubretarcem. Toliko puta sam morala pre vremena da rastem da bih nadrasla situaciju, da bih u sebi sa sobom pobedila ustaljeno, ono većini prihvatljivo, ono većini shvatljivo.
Moja mama, žena koja me je tog snežnog jutra uvela u seosku prodavnicu, pružila mi je važnu lekciju, moglo bi se reći životnu, a da reč nije rekla, osim onoga „Divno ti stoji“. Ona je znala da ću u maloj sredini u njemu biti pomalo drugačija, da će me i gledati pomalo drugačije, da će me svojim došaptavanjima možda i gurnuti u kakav taman ćošak, ali se nije uplitala u moj izbor. Videla je ono najvažnije, ne ćerku u đubretarcu sa pepito postavom, ne ćerku koja ne nosi trendi mont jaknu, ne ćerku koja će svojim izborom postati drugačija, već ćerku koja se raduje, koja se kraj tog ogledala i tih gajbi u najvećoj seoskoj prodavnici vrti od uzbuđenja, koja leti veštije i razigranije od svih pahulja koje su tog podneva padale, koja raste.
Pustila me je tad, i još mnogo puta posle toga, da sama otkrivam šta me čini srećnom, da sama pronalazim ono u čemu ću se osećati udobno kao da sam u svojoj koži.
Nije mi nametala svoje izbore. Nije me učila da je sreća u „biti kao drugi“. Nije od mene pravila devojčicu prihvatljivu okolini, već onu koja će sebi biti prihvatljiva. Nije mi nikada govorila „kakva ti je to sad haljina, kakva ti je sad to frizura, kakve si to sad kupila cipele, šta će ti ravno, nosi se štikla, šta će ti braon, nosi se sivo, šta će ti bratova dva broja veća majica, zašto ti je kosa tako zavezana, zašto si stavila kafeni ruž, hajde da ti sredimo te obrve, noge su ti mršave, bleda si, šta će reći komšije, pa ti si devojčica, pa ti moraš da budeš lepa…“.
Nije od mene pravila ćerku koja će se uklapati, već onu koja će praviti sopstvene izbore i koja će zbog njih biti srećna ili tužna. Danas, toliko godina kasnije, ja sam žena koja ne mari mnogo da li će se svojim izborima dopasti drugima.
Jednako sigurno nosim stare patike i najviše divne potpetice, staru majicu isflekanu temperom i svilenu bluzu što vijori na vetru, čupavu i do savršenstva isfeniranu uglačanu kosu, bledo i našminkano lice, otekle i neotekle oči, nalakirane i nenelakirane nokte, nove i do ruba propasti iznošene pantalone.
Čini mi se da čak jednako sigurno nosim i svoju sreću i svoju tugu, svoje zadovoljstvo i svoje probleme, svoj uspon i svoj pad, svoje osmehe i svoje suze, svoju hrabrost i svoje strahove.
Svako neprihvatanje, kad god da se dogodilo i zbog čega god, me je jačalo. Bilo je bolno i iscrpljujuće, ali je vredelo. Teralo me je da se još više bavim sobom, da se preispitujem, da još više razvijam, negujem i mazim ono što je drugima bilo čudno i neprihvatljivo.
Teralo me je da se bavim svojim duhom, pumpala sam ga do neslućenih razmera, poigravala se sa njim, ispitivala ga, hranila ga dobrim, kvalitetnim stvarima, puštala ga da me lomi, da me prelomi, iseče, podiže… nije lako raditi sa onom sobom koja se ne vidi, ponekad se opire, ali se da pripitomiti.
Ponekad sam i ja tu unutarnju sebe mučila svojim odlukama, koracima, željama, greškama, ali smo se vremenom navikle jedna na drugu i stvorile smo neko jedinstvo. Snažno. Neku sigurnu ženu koja se odavno ne trudi da udovolji očekivanjima drugih. Koja uz fizički izgled ima da ponudi još toliko toga, vrednijeg, zanimljivijeg, mnogo koketnijeg i senzulanijeg, bar verujem da je tako. Ženu koja je otkrila da u svojoj koži možeš biti zadovoljan samo ako uspeš da stvoriš čvrsto jedinstvo između fizičkog i duhovnog, ako uz negovanu kosu, nokte, kožu, skupu garderobu, visoke potpetice i uglađenost imaš još bolje negovan i uglađen duh. I um. Jedno bez drugog ne može te na duge staze učiniti zadovoljnom i sigurnom.
Samopouzdanje niče i raste radom na sebi, kako na onoj koja se odmah vidi, tako mnogo više radom na onoj koja se sakrila i živi ispod kože. Onoj koja je zahtevnija, koju nije dovoljno samo počešljati ili u lepršavo obući, nalakirati ili do savršenstva izvajati. Ta koja čuči unutar tebe je uvek gladnija, zahtevnija, traži više pažnje, više zalaganja, više borbe, pa čak i odricanja, ali nagrade koje ti ona pruža nisu kratkog daha i od tebe čine ženu koja sigurno i lagodno korača, ko kakva lavica u sred totalnog haosa, koja se baškari u svojoj koži, i raste baš kao ona devojčica u crnom đubretarcu u seoskoj prodavnici.
