Da li je lakše biti roditelj danas ili je to bilo lakše pre 30 godina? Može li se porediti?
Teško pitanje … i teško poređenje. Roditelji koji su pre 30 godina prali i peglali platnene pelene, imali izbor od dva tipa kolica za bebe, decu vozili češće tramvajem nego automobilom (koji nije imao klimu), dečji bicikl kupovali na 10 rata … verovatno se ne bi složili s tim da im je bilo lakše.
Ali s druge strane, današnji roditelji su često veoma zauzeti, okupirani poslom, nesigurni, imaju potrebu da budu najbolji roditelji (jer se boje da će posledice njihovih grešaka po dete biti vrlo štetne), nesigurni su u sopstveni autoritet, a društvene mreže su im dodatni pritisak jer podstiču poređenja i nerealne zahteve.
Tako da mogu reći – svako vreme ima svoje svetle i ne baš svetle momente. Ali mislim da u kom god vremenu da odgajamo dete, ako radimo najbolje što možemo, prihvatimo da ponekad pogrešimo i negujemo bliskost s detetom – bićemo dovoljno dobri roditelji. Više od toga ni nama, ni našem detetu i ne treba.
U svojoj knjizi „Naučite dete da spava” predlažete jednu tehniku navikavanja dece da samostalno zaspe. Ipak, logično je da dete želi da bude uz roditelja, posebno se to odnosi na mlađu decu. Da li je za dete koje želi da spava uz roditelja bolje da mu to dozvolimo, pod uslovom da roditeljima to ne predstavlja problem, ili ih ipak od ranijih dana treba navikavati da samostalno spavaju?
Smatram da ako postoji rešenje s kojim su i dete i roditelji zadovoljni – odlično! Zašto bi bilo šta menjali? Neka spavaju zajedno ako im to odgovara, naravno. Metoda koju pominjete namenjena je roditeljima koji nisu zadovoljni navikama spavanja svog deteta, koji su iscrpljeni, umorni, neispavani i nervozni zbog tog nespavanja. Ova metoda je veoma efikasna, a za dete ni u kom smislu nije štetan način da usvoji naviku spavanja u svom krevetiću, bez uspavljivanja.
Dakle, ova tehnika, čije sprovođenje zna da bude zahtevno (ali ipak često manje zahtevno nego što se roditelji pribojavaju) ima za cilj da roditeljima koji žele da spavaju bolje to i omogući. Ti roditelji osećaju da im je to potrebno i da bi im omogućilo da budu zadovoljniji, odmorniji i bolji roditelji. Njima je namenjena primena te tehnike.
Knjiga „Ko je gazda u vašoj kući” govori o roditeljskom autoritetu i tome kako ga ponovo uspostaviti. Gde je granica između gušenja detetovih sloboda i ličnosti i zdravog autoriteta? Koje su to odluke koje dete od tri, četiri ili pet godina može i treba da donosi samo?
Okupiranost izrazom „detetove slobode“ i eventualnim gušenjem tih sloboda mogu da dovedu do prilične zbunjenosti kod roditelja i da ih uvedu u probleme. U radu s roditeljima susretala sam se s prilično neverovatnim situacijama: da roditelj smatra primerenim da dete predškolskog uzrasta odlučuje o tome gde će porodica provesti odmor, da li će osoba koja ga čuva nastaviti da ga čuva ili ne i slično.
Naravno da odluke ove vrste nemaju nikakve veze s detetovim slobodama. One samo govore o potpunoj zbunjenosti roditelja u odnosu na pitanje autoriteta. Izbori koji se stavljaju pred dete uzrasta od 3 do 5 godina poput: „Šta ćeš da jedeš?“ i „Šta ćeš da obučeš?“ nisu tako upadljivi, ali vode iscrpljivanju roditelja, jer se suočavaju s tim da dete bira jedno, pa drugo, pa treće, pa onda neće ništa od toga. I tako ukrug.
Takve situacije roditelje na duže staze značajno umaraju i čine zbunjenim i nesigurnim. Za dete tog uzrasta sasvim je adekvatan izbor: „Da li za večeru hoćeš prženice ili sutlijaš?“ ili „Hoćeš li da obučeš crvenu ili plavu haljinu?“
Roditelji su danas razapeti između dve potpuno suprotstavljene teze. Prva je – pustite decu da se igraju i budu deca, a druga – rani razvoj je veoma važan, šta uradite do pete godine, uradili ste. Gde je tu zapravo istina i koliko dodatnih aktivnosti i stimulacije je potrebno i dovoljno predškolcu, a koliko mlađem školarcu?
Kao da roditelji nemaju dovoljno novih pritisaka, evo ga i novi: „Šta uradite do pete godine, uradili ste!“ Interesantno je to što se svakih nekoliko godina pojavi neki trend u vaspitanju, kojem je podtekst po pravilu: „Ako to i to uradite (ili ne uradite) vaše dete će imati ogromne posledice (a vi osećaj krivice do kraja života)“.
U odnosu na stimulaciju predškolca i mlađeg školarca, evo mog predloga za jedno popodne – umesto da dete vodite na karate, pa na engleski, pa na plivanje, nervirate se oko mesta za parking, pregledate društvene mreže dok čekate da mališan završi, ljutite se jer nije dobro osušio kosu posle plivanja, pitate se koliko to što radite uopšte ima efekta, razmišljate o tome da li je IQ deteta 103 ili 123, predlažem vam sledeće: neka dete izađe napolje da se igra s vršnjacima.
Najverovatnije će to biti igre poput žandara i lopova, žmurke ili partija klikera. Moguće je i da će zajedno za lokalnog psa lutalicu od kartonskih kutija praviti kućicu (vi dajte svoj doprinos u vidu ostataka od ručka da imaju čime kucu da nahrane).
Ako ste raspoloženi, pridružite se detetu i drugarima u partiji fudbala (makar kao golman), a ostatak vremena možete provesti tako što ćete popiti šolju kafe, napraviti palačinke ili pročitati novine. Posle večere, uz činiju kokica, popričajte o tome kako ste proveli dan. Pred spavanje pročitajte detetu slikovnicu. Ušuškajte ga i poljubite pred spavanje. Eto, to je moj predlog.
