„Postoje samo dva načina da živiš: da živiš kao da ništa nije čudo ili da živiš kao da je sve čudo.“ (A. A.)
Možda je moja glava previše tvrda za ovaj svet, a srce odviše meko, ali ja uvek biram ovaj drugi način. Nije baš uvek to pametno. Nije praktično, zapravo nimalo. Ali evo, već tri decenije funkcioniše. Verujem u čuda, a ti kako hoćeš.
Evo kako! Prva decenija (svakog) života je čudo. Upoznajemo svet, istražujemo najjednostavnije stvari, razumemo i najkomplikovanije ljude i osećanja. Volimo ili ne volimo. Neko nam prija ili ne prija. I ne filozofiramo. Jednostavno smo deca. Takva logika se deci uvek prašta.
Druga decenija je decenija pronalaženja. Ozbljnog preturanja po duši i okolnom svetu. To je ono kad se iz devojčice što nosi bratovljevu majicu i igra žmurke u ulici pretvoriš u šmizlu koja krišom maže maminu maskaru. Ili kad se od dečaka koji u džepu nosi klikere pretvoriš u mangupa što u zadnjem džepu krije cigarete. I tad veruješ u čuda, ali se već polako stidiš da to priznaš. Pa veruješ samo u sebi. Tu nema mnogo logike u ponašanju, ali svet prihvata tvoje postupke. Kaže: mladost ludost.
Treća decenija je decenija u kojoj se praviš da si se pronašao. U dvadesetim si uvek značajan, veliki, ozbiljan ili neozbiljan – ali čak i nezreo, čvrsto veruješ da si zreo. Da niko od tebe ne zna bolje. Tu se raziđeš sa ljudima u ovoj Ajnštajnovoj teoriji. Pa: ili veruješ ili ne veruješ u čuda. I tako živiš i dišeš. Do tridesete ti se prašta.
Od tridesete se okreće taj točak. Imaš već dovoljno iskustva i znanja da bi ti bilo ko šta oprostio. Spreman ili ne, ovaj svet kaže da si odrastao. Da si čovek. I bilo kako bilo, u tu definiciju se nekako uvek više uklapa onaj koji živi kao da ništa nije čudo. Jer u čuda je naivno verovati. To je dečije, neoprostivo lako i bezobrazno. Sanjati u trideset drugoj? A kakav to san? Kakvu to želju? I to u ponedeljak ujutro? Snovima se uvek suprotstavlja ono što je, kako drugi kažu, realno. Ono što je stvarno. Ono što drugi kažu. Ono kako drugi kažu. O onome kako TI živiš. (Eto prve nelogičnosti, al’ neka.)
Dobra stvar kod ove teorije da je sve čudo jeste što to sve obuhvata SVE. I snove i stvarnost. Ne mora se ići daleko, ne mora se čak ni reći da su snovi stvarnost, a da je stvarnost san. Dovoljno je svet tako gledati. U svemu videti lepotu. Pa i u tom radnom zadatku u ponedeljak ujutro.
– Ali ja ne volim svoj posao! Šta sad kao treba da se pravim da ga volim?
– Zašto bi se pravila? Treba samo da ga osmisliš. Da pronađeš način da u njemu uživaš. Da shvatiš: zašto ti taj posao radiš uopšte i da li bilo kome svojim radom doprinosiš. Ili to ili promeni posao.
– Kažeš to kao da je tako lako.
– Pa jeste lako. I sigurno je lepše no da ideš okolo i pričaš kako mrziš svoj posao i traćiš svoj život.
Uvek sam se pitala zašto ljudi rade ono što ne vole. Zašto biraju ljude koji im ne prijaju. Zašto piju mlake kafe i vode mlake razgovore. Odakle im vreme za tako nešto? Jednom mi je jedna drugarica rekla kako sa poslom koji ne voli dolaze sve sigurnosti koje su ti u ovom životu potrebne. Ja bih se i za te sigurnosti uhvatila kao za prvu stvar koju kod tog posla volim. Posle bi došle i druge. A dok ne dođu – tražila bih drugi posao. Druga drugarica je čekala da se on promeni. Jer ga je previše volela da bi tek tako otišla. U stvari, obe su se zaglavile u Ajnštajnovoj teoriji.
Loši izbori se događaju ljudima koji duboko u sebi veruju u čuda, a delaju kao da je svet neko sasvim obično mesto. Kao da ne zaslužuju bolje. Kao da su jaki snovi slabiji od mlake kafe. Treba samo da prevrneš šolju. Da prospeš iz sebe ono što nije tvoje, ono što nisi ti. I da napraviš mesta za svoja čuda.
Sve to, naravno, ako u čuda veruješ.
Ako za tebe ništa nije čudo, onda ti je i ovako dobro. Pij ono što si skuvao.
